blog-blog

Ovo je istinita priča! Dodao sam malo dinamičnih detalja da bi što bolje shvatili poentu. Pročitajte je svi, bez obaveze da bilo kakav komentar dajete...Muški članovi blog zajednice će se sigurno pronaći, a žene nek uhvate beleške zbog svojih potomaka...
Trgao sam se iz sna sav okupan u znoju. Polako otvorio oči... U sobi mrak, a u glavi kao da sevaju munje..Sad je jasno, opet je došao, ničim izazvan - košmar, koji mi već nedeljama ne da mira! Teturam se po sobi, ne znam šta bi pre, il da zapalim cigaretu ili da nečim pokvasim sasušeno grlo. Ipak odlazim do kupatila i stavljam glavu pod mlaz ledene vode. Hladnoća mi prija, prepuštam se talasima drhtavice koja mi obuzima kompletno telo...
U ogledalo ne smem ni da se pogledam, plašim se onoga što bi mogao videti. Umotan u bademantil, vraćam se nazad u sobu i užurbano palim cigaru. Već prvi udah duvanskog dima donosi veliko olakšanje. Znam da je došlo vreme da se suočim sa samim sobom i svojim strahovima..Vraćam film unazad i slike prošlosti počinju da se redjaju kao na traci.
Prvo sam se susreo sa vatrom.. Imao sam tada pet godina i kao najmladji sin, bio razmaženo derište koje niko nije mogao obuzdati. Valjda zbog svega toga, sudbina se potrudila da jako rano postanem svestan svojih postupaka i na teži način shvatim šta znači biti odgovoran. Jedna bezazlena dečja igra, pretvorila se u noćnu moru, kako za mene, tako i za moje roditelje. Znam da sam tog jutra trčao za loptom po celoj kući i da me mama često opominjala da se smirim, a sledeće čega se sećam jeste jak bol i bolnička postelja...Kad sam se povratio iz šoka, rekli su mi da sam obema rukama zagrlio usijanu ploču „Smederevca“ i pri tom uspeo prosuti na sebe i šerpu vrele vode. Posledice su bile i više nego alarmantne: kompletna koža sa dlanova ostala je zalepljena na ploči, a ruke su mi nabubrele kao da me roj pčela izujedao..O bolu da i ne govorim. Zabrinuta lica najmilijih, lebdela su iznad mene, i jedan simpatični čika doktor kome sam dan danas beskrajno zahvalan. Još čujem njegove reči:
„Dete drago..Nikad se ne igraj vatrom! Tri najveća zla i najjače sile na ovom svetu su vatra, voda i vojska....“
Ovo prvo sam odmah razumeo i nije mi se moralo više ponoviti..Mlada dečja koža se brzo obnavljala, i od svega je danas ostao samo poveći ožiljak na desnom dlanu. Prolazile su godine...Ja sam izbegavao nevolje, zaobilazio vatru i sve moguće vodene površine, počeli su i ratovi, al na sreću daleko od mog doma..Kako je vreme odmicalo, sve više sam mislio da će me one druge dve nevolje i zle sile promašiti. Tako sam i zaboravio na doktorove reči.
Došlo je vreme da krenem na služenje vojnog roka..Ja patriota, (kreten) sam se javio da stanem na „branik otadžbine“.Sudbina je odredila da odem na more, u Kumbor(pored Herceg Novog). Vremenom se ispostavilo da će vojska biti jedno veliko razočarenje za mene, ali šta je tu je. Dani su prolazili sporo i bez nekih bitnijih dešavanja,osim fizičkog i psihičkog maltretiranja koje smo svi preživljavali. Za malo da zaboravim i apstinenciju koja mi je iskreno vrlo teško padala. Postao sam i poročan, svo slobodno vreme koristio sam ispijajući pivo i pušeći travu. Ako vam je za utehu, nisam bio sam, svi su to radili. U tim trenucima, pod dejstvom opijata i blenući u beskrajno morsko plavetnilo, pisao sam maratonska pisma devojci koju sam bezuspešno pokušavao zadržati..Ona je bila prvi peh koji se desio dok sam bio u vojsci. (O tome ću vam pisati neki drugi put, jer je jako zanimljiva priča) Da ni jedno zlo ne dolazi samo, dokazalo mi je vadjenje zuba kod vojnog stomatologa..Na izgled rutinski zahvat, iskomplikovao se do te mere da me mogao koštati života. Matora zubarka (veštica), tako je traljavo obavila svoj posao, da mi krvarenje nije mogla da zaustavi čitavih 15 sati. Taman kad su spremali vojni helikopter da me vozi na VMA u Beograd, došao je jedan mladi doktor iz Meljina i rešio problem. I opet bol, i bolnička postelja...Tek nakon tri godine, pošto su komadi neizvadjenog zuba izašli na površinu, uradio sam operaciju i shvatio zbog čega sam toliko propatio. Nego da se vratim vojsci..Negde pred kraj služenja, baš u ovo doba godine, desio se dogadjaj koji mi danas donosi košmare. Jedno poslepodne, pokupiše nas desetak da idemo na Rose(preko puta Kumbora, gde se nalaze podmornički tuneli i podzemna skladišta municije) da fizikališemo i teglimo protivtenkovske mine u tunele. Ubaciše nas u „antidiverzantski brodić“(mali brzi čamac , koji na prednjoj strani ima vrata koja se hidraulikom podižu i spuštaju radi lakšeg ukrcavanja i iskrcavanja specijalaca) Mi nismo bili ni s od specijalaca, i prvi put smo imali priliku da se vozimo sa tim čudom. Duvala je bura, i krenuli smo lagano zalivom prema drugoj strani. Vojnici, zbijeni kao sardine u konzervi, veselo su pevali neke vojne krilatice, ne sluteći šta ih čeka. Negde na sredini zaliva, dok je brodić bio u punoj brzini, desilo se nešto što ni danas ne umem da objasnim. Čudno mi je bilo što je jako smrdelo na naftu i što se iz motora počeo vijati plavičasti dim. Nisam ni uspeo nikome reći, a jak plamen je prvo zahvatio motor, a onda i komandnu tablu za kojom se nalazio valjda kapetan broda. PANIKA...To je sve što imam reći za taj trenutak..Sve se tako brzo odvijalo, da nisam ni primetio kad je popustila hidraulika i otvorila prednja vrata na brodu. Ogroman talas, prvo je sve nas kao krpene lutke bacio ka unutrašnjosti plovila, a onda je došao i povratni koji nas je izbacio u morske dubine, stavljajući na milost i nemilost vodenoj stihiji i možda brodskim propelerima..Dreka, jauci, zapomaganje...Brzina, hladnoća i strah..To je sve čega se sećam...Iz priča kasnije znam da nas je sve spasao najprisebniji potporučnik Stojanović, koji je neverovatnom brzinom uspeo i da ugasi požar i da skoči u hladnu vodu da bi nas izvukao. Iako smo svi većinom bili dobri plivači, dobro smo se nagutali slane vode i podlegli panici koja nas je odmah savladala. Vojska je čudna institucija, sve se jako brzo zataškalo, a nama je zabranjeno da pričamo o nemilom dogadjaju. To što smo svi preživeli pukom srećom i većina zaglavila bolnicu zbog upale pluća i lomova, to mačku o rep..I naravno, opet bolnica i doktori...Kad mi je prosedi lekar došao u vizitu i hrapavim glasom obratio:
„Šta je junačino, malo si se prepao? Jel ti znaš da su voda, vatra i vojska, tri najjače sile? Sve mi se u trenu vratilo. Nisam mogao da verujem da se sve troje udružilo i obrušilo na mene. Ništa mu nisam odgovorio, samo mi je u glavi bila misao da što pre odem kući...
Došao je i zadenji vikend u vojsci..Prvi maj..Kroz glavu mi je prošlo kampovanje koje sam prošle godine proveo sa svojom već bivšom devojkom...Morao sam je opet videti..Pobegao sam stražarima i preskočio ogradu i zaputio se prema Žanjicama(poznato izletište na samom ulasku u Bokokotorski zaliv) Čim sam stigao, popeo sam se na Arzu(Austrougarska tvrdjava na kojoj sam provodio najlepše trenutke sa svojom voljenom) i Sonja se pojavila sa društvom..Možete misliti kakvo je to bilo iznenadjenje za nju...Nismo se pomirili, bila je kategorična! To je bio poslednji put kada sam video i Žanjice i Arzu I Sonju...I poslednji dan u vojsci...I na svu sreću, krug nevolja, vezan za vodu, vatru i vojsku se zatvorio!!!!!!!!!!!!
Sad znam, košmari se više neće pojavljivati...Izbacio sam to iz sebe.....
A vi ako ste imali sličnih problema, nemojte to držati u sebi, navući ćete košmare. Oni znaju da zabole!!!