blog-blog

Kao mali, bio sam mesečar! Ne baš kao Malik iz filma „Otac na službenom putu“, ali već u ranom detinjstvu smo i ja i moji roditelji shvatili da imam neku vrstu anomalije vezanu za spavanje i snove. Često bi moja dva starija brata zbijali šale na moj račun zbog izjava i postupaka koje bih ja učinio prethodne večeri u spavaćoj sobi. Ustajao bih u sred noći i otvorenih očiju pričao neke nepovezane priče i spremao se na neki samo meni znan put, koji bi uvek neko od mojih osujetio. Sutradan se naravno ne bih ničega sećao, samo bi mi crven udarila u obraze od stida. Ne sećam se tačno kada je to prestalo, ali mislim da sam imao 15-16 godina kada sam jedno vece zaspao u svojoj sobi na spratu, a probudio se na stolici u sobi u prizemlju u kojoj su moji roditelji spavali. Kad sam se probudio, nastavio sam ih gledati kako spavaju i posle par minuta valjda resio da je bilo dosta tih mojih noćnih ludorija i vratio se u krevet. Posle toga nisam više mesečario, ali čudni snovi su se i dalje nastavili. Pomenuću samo jedan od zbunjujućih snova, a to je da imam jako velike noge i da pravim ogromne korake, ali mi ponestaje snage i taj bolni osećaj pamtim do dana današnjeg. Pokušavao sam kasnije da čitajući knjige o fenomenu sna nađem odgovor na pitanje šta su predstavljali ti moji snovi, ali odgovor nisam našao...

Odrastao sam i počeo da vodim samostalan život. Vrlo brzo sam shvatio sve vrline i mane te samostalnosti, ali u jurnjavi za parama i ženama prestao da gledam na „znakove pored puta“ među kojima su bili i moji snovi i mesečarenje iz detinjstva. Jedna velika istina me počela pratiti kroz život, a to je da sve stvari koje započnem (a u to ubrajam i moje školovanje i poslove i ljubavne avanture, izmedju ostalog i moje pisanje na ovom blogu) krenu mi odlično, a onda u završnici nešto se prelomi i uvek bude na moju štetu. Ne znajući kako da sve to promenim, pomirio sam se sa tim shvatajući to kao neki oblik loše karme. Pare, žene, poslovi su dolazili i prolazili, moje školovanje se neslavno završilo, a i sa pisanjem se desilo nešto slično. Moji roditelji su me već počeli prihvatati takvog kakav jesam, nerado se mireći sa činjenicom da ću malo toga u životu ostvariti. Jedino mi je moj Otac u par navrata prebacio kako je za sve kriva moja prevelika i neobuzdana mašta, na šta mu ja nisam umeo odgovoriti. Živeo sam dičeći se prošlošću, sadašnjost sam gledao da guram kako znam i umem a o budućnosti nerado pričao, pribojavajući se one svoje karme. Onda sam upoznao Nju....

Pisao sam već o Njoj, od vas sam tražio savet šta da radim, mislim da mi je DOMAĆICA ako je još uvek aktivna na ovom blogu, dala najbolji odgovor (a setiće se ona)...Ja sam bio onaj stari, a Ona se ipak oko mene i zbog mene trudila. Pri upoznavanju, pošto sam završio sa svojim hvalospevima, pitao sam je šta je tvoj životni moto? Ona je kao iz topa odgovorila: „Princip malih koraka“...Slatko i ironično (kako samo ja umem) sam se nasmejao aludirajući na njenu sitnu građu. „Pa sa tako malim nogama i ne možeš praviti velike korake“, pokušao sam da budem duhovit...Ali Ona se nije dala tako lako, već mi je u par rečenica stavila do znanja da može i intelektualno da mi parira i spustila na zemlju moju nadmenost. Ispričavši svoju životnu priču i potkrepivši je činjenicama vezanim za te male korake, istog trena me bacila u razmisljanje....Vratilo mi se kao bumerang sve, čitav moj prethodni život, svi moji VELIKI SNOVI, VELIKI KORACI I VELIKE ŽELJE.......

Tri pune godine je trajala Njena borba sa mnom...U međuvremenu sam se ja setio svoga detinjstva i svojih snova koji mi nisu dali mira. Shvatio sam da mi se nisu slučajno ponavljali snovi u kojima pravim velike korake, ali u kojima gubim snagu i bespomoćno gledam oko sebe. Poželeo sam da se nešto promeni...

Ali ni jedna kapitalna promena ne dolazi bez određenih sekvenci, da ih tako nazovem. Početak ove godine obeležila mi je vest da mi je Otac oboleo od tumora debelog creva. Vest sam podneo na samo sebi znan način, povukavši se u sebe i zarativši sa svom okolinom. Samo mi Ona nije dozvolila da zaratimo. Njene suze, prolivene za nekim koga uopšte ne poznaje, probudile su u meni buru osećanja.Njen sistem malih koraka, probudio je u meni ideju kako da doprem do svesti svog Oca i nagovorim ga da započne lečenje. Iako imam dva starija brata, oni nisu uspevali da ubede Oca da zapocne sa lečenjem i da se suprotstavi nečemu, sa čime se po prvi put susreće moja porodica. Nemojte me pitati kako sam smogao snage i kako sam spakovao kofere i zaputio se u borbu sa nečim potpuno nepoznatim. Znajte da mi nije bilo lako, ali korak po korak ja sam uspeo da prodrem tamo gde ni moja Majka za 35 godina braka nije uspela. Neću vam ulaziti u detalje, ali ne daj Bože, ako se ikada nađete u sličnoj situaciji, znaćete o čemu vam pričam....

Danas, posle više od pola godine borbe, stvari su krenule na bolje...Otac je na neki način (valjda zbog sve naše energije koju mu sa svih strana upućujemo) postao medicinski fenomen i oporavlja se na radost svih nas. Ja i SNEŽANA smo počeli da živimo zajedno i svi smo vrlo srećni zbog toga. Ne sanjam više one opterećujuće snove i potpuno sam promenio svoj život. Na bolje naravno! Stvorili smo svoj životni kutak, moji roditelji je vole jednako kao i mene, na pravom smo putu da ostvarimo i sopstveni(zajednički) posao i u momentu dok ovo pišem (iako smo zbog posla trenutno razdvojeni hiljadama kilometara) u mislima smo zajedno i MALIM KORACIMA GRABIMO KA BOLJOJ BUDUĆNOSTI!!!!

Znam da nikakvi stihovi ne mogu odati zahvalnost mojim roditeljima za sve što su učinili za mene, ali Snežani posvećujem ove divne stihove Bore Djordjevića:

Dečurliji našoj smišljasmo imena...
Voleh je sve više, svaki Božiji dan...

Ubedih se najzad, to je prava žena...

Zajedno smo štedeli za stan, štedeli za stan....

I    I da se  razumemo: posvećujem joj samo ovu prvu strofu pesme, jer ostatak pesme ne odražava moja moja trenutna osećanja ....Hvala mojim roditeljima, hvala vama što ste me opet saslušali i hvala SneSnežani što me je naučila da pravim male korake!!!!!!!!!!!!